Седмаци на путу на југ „...Дан је био врео, а пут дуг“

 Овогодишња екскурзија седмог разреда била је права весела авантура малобројних ученика који су се одлучили (и заслужили је) за своју дводневну екскурзију.

Пут на југ – одредиште: Ниш и околина.

Најављени минибус, којим је требало да отпутујемо, у јутро 3. јуна испред главног улаза рањене нам школе, претворио се у велики аутобус у ком је сваки ученик могао да има своја два седишта. Ипак, како су то радиле и древне генерације родитеља, ујака, тетки, а богами и бака и деда, трка је била за заузимање задњег дела аутобуса; што даље, дакле, од наставника и остатка пратећег „морања“ на екскурзији. Уз извесно и не мало кашњење поласка због закаснелог прегледа аутобуса од стране саобраћајне полиције, екипа седмака је, удобно смештена и спремна за путовање, кренула у овогодишњи дводневни провод. Трка око музике из задњег дела аутобуса и неминовне потребе за неутрализацијом исте од стране искусне и овог пута добро припремељене екипе наставника из предњег дела, отпочела је брзо по поласку. Дружина је весело уронила у врели 3. јун.

Занимљивости и важне иосторијске чињенице које се тичу манастира Манасије, а потом и Раванице, које смо посетили, деца су врло пажљиво испратила, а њихово понашање само је потврдило да је реч о лепо васпитаној деци, њиховој доброј сарадњи са својим старешинама и потврдило чињеницу да су „Ђурини ђаци“ пример за углед у многим приликама.

Дан је, у свом одмицању, постајао све топлији, па је долазак у Ниш и слободно време био тренутак општег задовољства. Растрчали су се по Нишу, навалили на невиђене количине сладоледа, и, свако према својим афинитетима, истраживали по граду оно што им се чинило занимљиво. Сретали смо се успут и размењивали кратке утиске, а на задовољство наставнице српског, један део женске екипе, похвалио се и купљеним књигама. Били су то заиста окрепљујући тренуци за једног наставника савременог доба!

Одлазак у хотел је, наравно, увек главни догађај (уз аутобус, то је омиљено место на свим вишедневним екскурзијама). Оно што су наставници имали прилику да виде у тренуцима припреме за журку, нешто је што се не да ни замислити лако, још теже описати: нешто као еуфорија која интезивно мирише на измешане парфеме, светлуца као шљокице, и препознатљива је по брижљиво припреманој гардероби за ту прилику, те општем шминкерају у свим девојачким собама, које су по правилу у таквом хаосу, да је често потребно бити веома вешт у кретању због мањка слободног простора на подовима. Дечаци су били нешто сведенији, али видно дотерани и, у складу са свим елементима пубертетских момената, наглашено важни и – лепи!

Почетак журке је обележило мање устезање и позирање са поруком да их све „смара“, али је врло брзо нестало све што је квари ствари и свет је био њихов. „Страни дечаци# под прозором хотела налазили су начин да успоставе са лепотицама комуникацију,  наши дечаци су налазили начин да превазиђу сваку дечачку муку и постали велика и моћна екипа која доминира у освајању завршне фазе детињства, као прави момци „Ђурине“ школе, како то налаже добра традиција, виђена толико пута уназад од стране дугогодишњег преговарача са децом на вишедневним екскурзијама и потписника ових редова.

Ноћ је била договорена и углавном испоштована. „Помешане девојчице“, све спаковане у истој соби, како су и спавале те ноћи, стављале су маске и причале хорор приче, због којих су затварале прозор да им „не уђе магија“ кроз њега, неке собе су на тренутак бивале заједничке за безмало целу генерацију, а у неком тренутку је и умор урадио своје, па смо сви уштинули који сат сна да бисмо наредног дана наставили путовање.

Да је читаоцу могуће било да види и чује тишину кад је чика Селе на Чегру говорио о Стевану Синђелићу и подвизима српских јунака, вероватно ни својим чулима не би веровао, али тако је било: сместио их је све испод старе липе и – он је причао, а они су слушали. Повезујући претходно виђену Ћеле-кулу, пажљиви посматрач је готово могао видети како им се ређају слике у глави: призор за незаборав!

У хладу дрвореда Нишке Бање пала је још једна тура од по неколико сладоледа, али и брчкање ногу у „топлој води“. Борба воденим пиштољима, супротна од намирисаних тренутака са журке вече пре, довела је до мале повреде једног од наших „хајдука“, која је остала у сећању више по солидарности, показаној у смењивању дечкића који су „рањеника“ носили до ресторана, него што је оставила озбиљније последице.

Из бање пут нас је враћао у стварност и завршетак школске године. Приче из задњег дела аутобуса преместиле су се у предњи, наставници, туристички водич Милена, докторка Цеца и деца размењивали су приче и утиске, што се смењивало са повременим потонућима у сан, уштинут претходне ноћи да би се што дуже остало у чаролији заједништва и дружења, дозвољених неуредних соба и опште опијености детињством и свом лепотом која га краси.

Била је то екскурзија на којој су они били прави правцати – седмаци – само једном и никад више! И били су дивни, иако „дан је био врео, а пут дуг“!