Наши хероји и хероине из сенке

Они су заправо увек ту, а ипак стално у сенци.

Овог пута, међутим, сами су искорачили.

Ово је чланак посвећен само њима  и није никако достојан онога што су урадили за нас последњих дана. Не заборављамо да је тако увек, али овога пута више него било када и овог пута више него било ко! Реч је о тихој и ненаметљивој екипи помоћног особља наше школе. Неке ћете препознати на фотографијама, а неки су остали ван фотографија – нека нам опросте! Ово је текст посвећен свима њима и од срца је!

Одужило се ово возикање до туђих учионица свима – и ђацима и родитељима и наставницима. И њима. Одужило се прво полугодиште, па смо почели да рачунамо и мај прошле године, када смо изашли из школе. Нервоза и лоша енергија гомилала се као грч, а радови никако да се заврше. Већ дуго је јасно да је крај видљив, али кад год се уђе у школу, чини се да се никад неће заорити дечији гласови тим обојеним ходницима.

Већ 24. децембра, дан након што су, после последњег часа у првом полугодишту у Пољопривредној школи наше тихе пријатељице завршиле чишћење туђе школе, а то је било око 22 сата (као, уосталом, и све време током боравка у гостима), оне су ушле у хладну школу, без грејања у том тренутку, и почеле да сређују као да се на наставу полази сутра. Сведоци смо да су се разбољевали, да су навукли бронхитисе, да су се грејали поред кварцних пећи у паузама, али су непрестано били тамо. Када их гледате, чини вам се да је немогуће схватити шта тачно раде и како је могуће да верују да је ишта могуће урадити кад су радови и даље трајали. Али они су настављали и на питање зашто то раде кад ће морати опет и опет и опет, одговарали су да се брину да неће стићи. И тако сваког дана. И на први Божић и у новогодишњој вечери и на Бадњи дан и викендом… Кад је укључено грејање, тврдиле су да је сад све супер.

И како је време пролазило, а нама су дани дечјег распуста били као године и на сваки смо рачунали пуном снагом, некако смо се природно прикључивали тој, чинило се – узалудној борби за шансу да друго полугодиште почнемо у школи. Најнежнији тренутак десио се једног дана када смо их испратили касно по подне из школе, још увек у недоумици где ћемо почети наставу. Обукле су се ћутке и кренуле кући, а онда се, све заједно, онако забундане, пола сата касније вратиле у зборницу школе код директорке и рекле да су спремне да раде до јутра 12. јануара, само да се деца врате код нас. И то је било то. Одлука је пала, па се већ сутрадан број људи из наставе, породице, родитељи – удвостручио. Чинило се да се не зна ко ту шта ради, али, ево, ноћ пред почетак полугодишта, школа је сређена, клупе су враћене, обрисане, подови хиљадити пут пређени и сада већ сасвим личи да би за неколико сати и оне могле бити код својих кућа. Нас су отерале – кажу да им даље само сметамо. Јер – оне раде неким својим чудесним начином, који посматрачу споља није увек најјаснији. И кад смо се досетили да бисмо то могли да усликамо, нисмо их ни нашли све, а подови су пребрисани и није паметно поново проћи туда…

Викенд пред полазак у школу обележио је право дружење у радној атмосфери. Нисмо увек били весели, викали смо и љутили се једни на друге, али смо ређали, доносили, односили, износили, уносили, премештали, прали, брисали, бојили, освежавали паное и слова, бирали слике, испијали кафу на брзину и у ненормалним условима чаролијом скувану, уживали у најлепшим оброцима који су нам донети на дар, никад слађим, па опет прали, брисали…

Они су остали иза нас – домари и спремачице… Није их, заправо, могуће описати, поготово од завршетка полугодишта… Може се само наслутити и то само они који су били у школи непрестано. Јер, ма колико се чинило да то није ништа и да је то нечији посао, да тако иначе треба – није! Оно што сте могли видети на ходницима наше школе у ових петнаестак дана је веће од било чега што би стало у речи. Обично, кад не знамо шта бисмо рекли и не налазимо за то реч, кажемо да је то љубав. Нека тако и буде. Јер, како иначе објаснити ону решеност да се остане до јутра? Они су навикли да за њихове напоре нико не зна и да се све подразумева.

Овим текстом желимо да сви разумеју да знамо да се не подразумева, јер – колико њих је последњих дана завирило у школу и изговорило (или бар помислило а прећутало): „Нема шансе да у понедељак овде почнемо наставу“…

Треба знати у чему је штос – увек је љубав! Њихова је овог пута била најјача!

Од нас – хвала! Од срца и до неба!