Поздрав за Ему

Један од дирљивих тренутака у нашој школи десио се у уторак, 30. септембра, када смо заједнички, уз легендарну кафу екипе из „Ђурине“ у испражњеној зборници наше школе, поздравили колегиницу Емилију Дракулић, која је, после 19 година рада на месту секретара и правника школе, отишла у пензију.

Био је то занимљиво скројен дан, потпуно у складу са актуелним приликама у којима се школа нашла. Зборница, као и цео простор школе, лишен сваког знака присуства оних због којих постоји, са призорима у којима доминирају радне машине и разорано школско двориште, скупила се група људи који раде у школи, али је и то било необично: неки су били ту у заказано време, па су се расплакали слушајући евоцирање успомена. Други су каснили јер су пратили прваке до боравка, трећи су отишли на пола јер их је чекао аутобус за Скореновац, а неки свратили тек пред полазак у „Васину“.  Дошли и прошли – сви су се тог дана ту у неком тренутку нашли због Еме!  

Када се десе овакви растанци, никад нисмо сигурни да ли да се радујемо или да тугујемо, јер – колико год желели да се што пре вратимо себи одласком у пензију (а то свако од нас тврди да једва чека), толико у себи носимо свест да више ништа неће бити исто без те једне особе. Ема је била начисто са собом: остала је при тврдњи да се неизмерно радује сутрашњем дану, који ће, како је рекла, цео провести у кућној хаљини. Ипак, док је говорила о три своја директора са којима је за свог радног века сарађивала, расплакала се, застала на тренутак, проналазећи, ипак, и у тој загрцнутости, дивне речи и дивна сећања за људе са којима је делила своје радне дане. Почела је храбро и весело, каква она заправо и јесте, али се цео радни век сручи у глас и реч и човек се само сломи... То ни Ему није заобишло.

Ми ћемо нашу Ему запамтити по пријатном гласу и смирености коју је умела да пренесе на нас, по дивним тренуцима у скрајнутом простору за предах, где смо се заједно смејали, сређивали утиске, делили најтеже али и најлепше тренутке, запамтићемо је и по смеху који је тако често излазио из ње кад уочи сво лудило деце и наставника, а памтићемо је и по брижљиво скриваној, али не и неоткривеној нежности према деци, нарочито оној чији су живот обележили туга и бол, којима је умела да донесе и најдрагоценије ствари из своје куће не би ли их обрадовала, макар на дан, дозвољавајући им да је зову „баба Ема“. Можда неко не зна, али и таква је умела да буде.

Тог уторка, док се опраштала од школе, рекла је и нешто што је укратко представило цео тај наш и њен живот у школи, који је, додуше, одувек био такав и такав ће још дуго остати – и пре Еминог доласка и после уторка. Она је, просто, уловила оно што је вечност у свакој школи.

„Никад нећу заборавити тај посебни ритам – кад звони и почне збрка и трка, наставници улазе, трче, излазе, питају, брзо изговарају шта имају, лете да не закасне, деца галаме по ходницима, све је у тоталном хаосу, а онда опет звони и почиње 45 минута потпуне тишине.“

Ми смо плакали и смејали се одједном, Ема се из своје загрцнутости вратила у свој умирујући ритам специфично скројеног гласа и малчице успорене реченице и махнула кад смо се растајали, убеђујући нас да једва чека да сутра не изађе из  своје кућне хаљине.

Надамо се да ће тако и бити и да ће своје дане проводити дуго, дуго, уживајући у кафама и свему што је испланирала, али и да ће све нас и ову нашу школу, у коју се када је долазила, како каже – одмах заљубила, носити у срцу заувек!

Ми јој желимо дане и дане, године и године здравља и лепог живота, какав је и заслужила!