Наши најбољи!

Среда, 24. јун 2026. обележена је у нашој школи свечаним пријемом најбољих ученика осмог разреда, који нам за само неколико дана одлазе из школе. Седморо њих, они који су константно били најбољи у генерацији, ове среде награђени су лепим поклонима које је школа за њих припремила уз кратко дружење у зборници школе са наставницима. Ако би се описали ти тренуци, дефинитивно би се издвојио тренутак фотографисања, када су се наставници ређали да их још мало, за успомену макар, имају уз себе, јер то су деца са којима смо све ове године проводили највише времена. Они су озбиљном посвећеношћу испуњавали сваки свој час током ових осам година, али је један број њих остајао и по цео дан у школи са наставницима који су им били ментори за бројна такмичења кроз која су прошли. А једва да је било неког које је изостављено код ове деце.

На овом месту оставићемо траг о тој деци, јер, ма колико успешни, некако су увек имали мањка пажње у односу на свој велики труд, због свега другог што школска свакодневица подразумева. Зато ћемо покушати да њихов успех, посвећеност, ведрину и лепоту која нас је пратила у раду са њима, забележимо на страници школског сајта.

Ево наших седморо величанствених…

Тара Лукић –  Тара је ученица коју ће сваки од наставника запамтити по томе што је тиха и мирна и на часу и током одмора. Једва да би се могао неки дан издвојити у свих протеклих осам година када је Тара изостала из школе. Са друге стране, тешко да је прошла иједна писана или усмена провера коју Тара није завршила одличном оценом. Успешна је била и на такмичењима из српског језика и књижевности, али и као такмичар из енглеског језика – што на редовном такмичењу, што на међународном такмичењу „Вилкомен“ (Willkommen), а успех је забележила и на такмичењима из биологије. Тара је и једна од добитница Награде Светог Саве, коју додељује школа само одабраним ученицима за успех у учењу и владању, али и за некога ко је препознат као истакнути представник школе. Паметно промишљање и добра организација времена красили су Тарино присуство у школском животу, па је тешко заборавити тај миран и спокојан поглед тихе и нежне девојчице и у данима највећих драма око тестова и пропитивања. Просто смо увек могли сасвим сигурно да рачунамо на то да ће бар један ученик имати све спремно за час. Усправна, нечујна и малена, седела је прекрштених ногу у својој клупи, апсолутно фокусирана на час, на наставу, на школу – од првог до послењег часа, и тако од првог до осмог разреда. Сасвим је сигурно да ће исто тако бити и у школи у коју одлази, у то се можемо уздати сасвим сигурно.

Ива Стошић – Ива нам је дошла у седмом разреду из Плочице. Некима од нас позната је била из плочичке школе, па смо јој се обрадовали силно, знајући пре свих да ће се одмах уписати у ред најбољих у генерацији. То се и десило. Иако тиха и блага, потпуно ненаметљива, одмах је стекла поштовање вршњака, не само због великог знања и успеха у школи, већ и због доброте и спремност да помогне својим другарима, несебично, као да је са овом децом порасла. Ива такође спада у девојчице које ћуте и јаве се само кад сви утихну, непрекидно спремна за час. Свој диван глас, беспрекоран говор и таленат показала је на такмичењима у култури говора, што је потврдила и освајањем Златне дипломе (победник смотре) на Покрајинској смотри рецитатора Песниче народа мог, али је забележила успехе и на такмичењу из српског језика и такмичењима у шаху! Иако смо је добили на само две године, заиста смо почаствовани што је Ива постала део наше приче и што смо имали ту срећу да је испратимо у даље школовање баш ми! Таква деца неприметно и заувек заузму место у срцима наставника и остану тако заувек! Ива је стварно један од наших најбољих ђака, тако је било и у Плочици, без дилеме, и права је привилегија свакој школи која ће је добити.

Теодор Милошевић – Теодор је један весели дечак, који је постао симбол фудбала у нашој школи за све нас. Иако су сви дечаци у генерацији велики заљубљеници овог спорта и доживљавају сваки час физичког веома лично ако се на њему игра фудбал, Теодор је онај који је, паралелно са одличним резулатима у учењу и владању у школи, готово свакодневно путовао у Панчево, Смедерево, Београд због тренинга, којима је свим својим бићем био повећен. Много тога је пристао да жртвује због ове велике љубави, па смо му се силно радовали кад са нама, на пример, пристане да оде на неку од београдских позоришних представа (разуме се да је то увек било само ако те вечери нема тренинг!) Често је, а то мало ко зна, да не би због фудбала запоставио школу, вредно учио уз светлост лампе у аутобусу или ауту, враћајући се са својих спортских авантура. Он је у те клубове ван Ковина отишао не из хира, него зато што је препознат као озбиљан таленат, а то је могао да види свако ко је имао прилику да гледа Теодорова „летења“ по терену. Сваки минут времена трошио је на школу или на свој фудбал, свестан да не сме да трпи ниједно. Таква посвећеност и свесна жртва чини овог дечака потпуно јединственим међу вршњацима. Уз све је стигао да се упише међу најбоље на такмичењима из саобраћаја и из физике, а могао би још много тога, у то смо се уверили сви ми што смо га имали на својим часовима, „само да тог дана није тренинг“…

Неда Пејковић – Срећан ли је онај старешина ко доживи Недин осмех. И Неда је тиха и ненаметљива девојчица, али је њена мисао бритка, опажања и процене непроцењиве и она нам је током свих ових година била дете на које смо могли да се ослонимо сви – и наставници, када им је потребна помоћ у распетљавањима случајева, и другари, који су чекали да од ње препишу дивно исписане редове у свесци, у којој никада ништа није изостало. Она је особа од које се чека право питање и правичан одговор, решење свих заврзлама, а она је и неко ко је умео годинама да чува тајну која би могла да некога повреди. И Неда има своју страст ван школе – последњих дана, кад су на часовима физичког са својом наставницом учили да играју коло, због матуре, Неда је била главни зналац: она већ годинама своје време дели са фолклором и, онако дивна, нашминкана и лаконога, наступа са својим друштвом широм Србије и широм Европе, а нама је најлепши од тих плесова био пре неколико дана на матурској вечери, кад смо сви гледали у Недине патикице испод матурске хаљине и покушавали да је сустигнемо.

Троје ученика који су ушли у најужи избор за ученика генерације уједно су ученици који су нас представљали од првог разреда основне школе до претпоследње недеље школе, можда и последње. До последњег дана, до последњег даха!

Марија Цветковић – Марија је једна вредна и упорна млада дама, пред којом ће се свет тек отворити. Нема те ствари на свету коју Марија својим трудом неће освојити, ма  какве препреке ставили пред њу! Она је девојчица која је била у стању много тога да истрпи, да прећути, да преплаче, али и да настави даље још већом снагом после сваког пада! Ако нешто остане нејасно, остаће и она после часа да пита, да тражи савет да би поправила, да седи сама у учионици сатима док не извежба акценат (ах, ти акценти), да пише задатке да би своју мисао прочистила и оплеменила… Бројни су Маријини успеси: током све четири године била је међу најуспешнијима на такмичењима из биологије, на свим нивоима, укључујући и републички, такмичила се из српског језика, где је такође увек била успешна, а једини је ученик у школи који је забележио сјајан успех на такмичењу из немачког језика, које није довршила јер се поклапало са другим такмичењима и са густим распоредом који је себи прописала. Марија је, такође, један од добитника Награде Светог Саве, што само по себи говори о каквој је девојчици реч. И само они који су имали прилику да доживе Маријин труд и околности у којима је свој успех освајала, разумеће колико је то умело да нас обори, шокира, занесе, гане до суза! Сваки свој успех је, како је рекла једна од њених наставница, сама заслужила, „трчећи трку са озбиљним препонама“! И увек, сасвим успешно, у тој трци била међу победницима!

Растко Ћулибрк – Растко нам је један врло даровит дечак, којег никада нисмо знали где тачно да сврстамо – међу уметнике или међу научнике… На све стране га је било. Ретко нам се дешавају деца на коју можемо да рачунамо шта год да радимо, овај дечак је такав. Од млађих разреда већ нам је доносио златне медаље са међународног такмичења Вилкомен (Willkommen), и успехе на смотри рецитатора Песниче народа мог, на ком се такмичио годинама, стигавши и до покрајинске. У старијим разредима почео је да нас разоружава својим раскошним талентом у позоришним представама, бројним програмима које је водио где год да смо се појављивали и шта год да смо радили. И таман кад помислимо да је реч о уметничком таленту, он покаже неку невероватну лакоћу у свему осталом. Тако иза њега стоје бројна друга такмичења: српски језик, математика, физика, биологија, енглески језик… Једва да је ишта прескочио. И на готово свим такмичењима је био међу најбољима, стигавши и до највиших нивоа. Растко је, уз још једног ученика наше школе, због чега смо веома поносни, похађао и Летњу научну школу у чувеној Петници. Недавно је, на Мајским сусретима добио признање за најбоље глумачко остварење у Војводини, а управо је и аутор песме коју је изводио и спавао за потребе представе која је награжђена на Покрајинској смотри драмског стваралаштва. На њега смо некако увек могли да рачунамо јер је све радио са лакоћом и некаквим осмејком који му, колико год да је био уморан, титрао на лицу. И Растко је добитник Награде Свети Сава, а ових дана је добио и диплому основне музичке школе, коју је паралелно са редовном наставом похађао и у којој је такође био запажен. Његова гитара нас је у разним приликама веселила, последњи пут за нас – на матурској вечери, када је, са све својом лептир машном и неодољивим локнама, својим наставницима и вршњацима свирао Дивљана, Бајагу, Riptide… И он је онај из трке с препонама, али је, упркос свему, остао онај који помаже, прашта и смеши се.

И на крају, у овој врло озбиљној екипи најбољих, онај који се издвојио као најбољи од најбољих, ученик коме је са и Ученички парламент дао највише бодова, јер га препознаје и као сјаног човека, а дипломе са бројних такмичења сведоче о сјајном ученику.

ЛУКА БОГДАНОВИЋ, УЧЕНИК ГЕНЕРАЦИЈЕ – Луку је тешко обухватити речима – што због своје генијалности, што због тога што је бескрајно драго биће, исправан човек, зрео, лепо васпитан, шармантан, добар. Још из млађих разреда школа га памти као сјајног математичара, што се наставило и у старијим разредима, али уз додатак свега што је могло да се дода. Од петог је сваке године такмичар из српског језика, ниједном није са такмичења остао без дипломе, исто важи за биологију, с тим што је у осмом стигао и на републичко. Тако на такмичењу из саобраћаја, тако свако спортско такмичење, сваке године – баш свако, тако математика, тако физика, а онда и хемија, где је опет бриљирао, стигавши такође на републичко као најбољи у региону! Треба заиста имати чудесну формулу, па у данашње време бити толико успешан у школи и на такмичењима, а једнако бити обожаван међу другарима. Лукина чаролија је и то. Последњих недеља, па и месеци, једва да је стизао да спава, а кад га питамо може ли баш све да издржи (јер су се такмичења одужила до краја маја), он се само смешкао и говорио „Могу“… И Лука је један од оних који има своју страст – кошарка. Није то једини спорт у ком се опробао, али је онај коме је остао доследан. Невероватна је ствар да је и у кошарци био успешан једнако колико и у школи. Он је један од најмлађих у екипи, а уједно и онај на кога се екипа ослања. Просто – остаје утисак да не постоји ништа што Лука може да проба, а да у томе није међу најбољима или баш сасвим најбољи. И наравно да је и он добитник Награде Свети Сава, а наш је понос и то што је и он биран од Петнице и што је и он похађач Летње научне школе у Истраживачкој станици Петница… Дивно је Луку гледати у школи, дивно је имати га на часу, част је имати његову пажњу и његово поверење. Он је већ сада неко ко је ауторитет, „мали човек“, како га је описала једна мама, зрео дечак, спреман да се са сваким изазовом ухвати у коштац, а да у томе нема ни најмање надмености, да тиме никога не омаловажава и да од тога не прави велики спектакл. Није уопште искључено да смо му неки успех и заборавили у овом набрајању, толико их је било… Нека нам опрости, нека нас не заборави! Од срца му честитамо!

И честитамо свима, јер ово су наша деца којом смо се поносили свих ових година, са којима смо провели добар део живота, која су уз нас расла! Надамо се да ће их успех и сва срећа света пратити. Заслужили су је радом, посвећеношћу, одрицањем, лепим васпитањем… Заслужили су је свим оним што помало мањка свету у ком живимо. Ми смо у њих уградили колико смо стигли и колико смо могли, вратили су нам оним што су постали, а то није мало! Предајемо их даље и надамо се да ће их свет волети и у њима препознати бар онолико колико смо ми, јер ако буде тако, завртеће се лепши дани и свету и нама и свима са овом децом!

Срећно свима!