„Слободно место“ иде и на Републичко

 Случајно или намерно – ко би то знао, тек, и 17. мај је, као и онај новембарски четвртак, био кишни, па смо испод веселог кишобрана тог дана преузели награде које је наша позоришна представа добила на Покрајинској смотри. Редом испричано, било је то овако…

У среду, 13. маја 2026. екипа драмске секције Основне школе „Ћура Јакшић“ одиграла је своју представу „Слободно место“ другог од укупно три дана манифестације Фестивал сценског стваралаштва деце Војводине „Мајски сусрети“, који се традиционално дешава у Културном центру „Лукијан Мушицки“ у Темерину. Нашу представу, једну од четрнаест најбоље пласираних представа за децу у Војводини, гледао је трочлани жири који су чиниле две глумице – Вера Хрћан Остојић и Славица Вучетић, те театролог Марко Сухаревски. Управо ови људи су наше „Слободно место“ оценили као висококвалитетно позоришно остварење и, уз прегршт снажних утисака које су поделили са нама после играња и неколико веома корисних сугестија за даљи рад, нашој представи уручили неколико запажених признања.

Представа „Слободно место“ освојила је друго место на фестивалу, а осим ове престижне награде, наше извођење је изнедрило још чак четири награде на које смо веома поносни.

• Награда за иновативни редитељски поступак додељена је креаторима представе – наставницама које већ дуги низ година воде драмску секцију школе: Оља Новокмет, Данијела Станковић Ћулибрк и Марија Михајлов Ђорђевић.

• Награда за иновативан сценски језик додељена је целом ансамблу. Тринаесторо ђака и три наставнице чини ове године драмску секцију школе и сви они су је учинили другонаграђеном у читавој Војводини, а треба рећи да на смотру не долазе само школе, већ и секције културних центара који неупоредиво различито располажу временом и могућностима у односу на школска ваннаставна довијања.

Још две појединачне награде добили су наши ђаци:

• Похвала за глумачки наступ додељена је Лазару Гогошу (шармантни возач Милојко)

• Диплома за најбоље глумачко остварење на Фестивалу отишла је ове године у руке Растку Ћулибрку, једином осмаку у секцији, чији је таленат на самом одласку из школе уприличен овом престижном наградом.

Све ово чини нас веома поносним, а разлози за то су многобројни, тешко их је скупити у речи.

Понешто смо раније говорили о овој представи и о њеном значају за нашу школу, али је дефинитивно овим успехом заслужила да се о њој још понешто каже.

„Слободно место“ је представа коју смо иницијално правили за Дан школе још у новембру. Настајала је, дакле, у суморним јесењим преподневнима у позоришној сали Центра за културу, који је, поменимо и то, одувек био наша велика подршка и један од савезника у разним борбама и победама. Њихов допринос је, колико и овај наш успех, тешко ставити у ове редове и неизмерна је наша захвалности њима! Треба, такође, на овом месту подсетити на не баш пријатну околност из тог периода – да су наши ђаци тада похађали наставу искључиво у поподневној смени, па је дан за децу драмске секције почињао у 10 сати у позоришту, а завршавао се у 20 сати, кад их аутобус довезе назад испред школе – и тако готово свакодневно, све до 14. новембра, када смо својим наступом обележили Дан школе. „Слободно место“ је био ново име за пресвучену и значајно обогаћену представу „У аутобусу“, коју смо радили пре више од две деценије и која је била претеча ове. Тадашњи глумци сада су били део публике, у којој је те вечери седео и човек од кога је све кренуло – наш колега Јожеф Секељ, наставник физике у пензији, који је давних година замолио да режирамо Кеноа. Све то, заједно са окупљањем расељених ђака и наставника, чинило је тренутак дирљивим, па је представа већ тада најављивала своју посебну емотивну тежину, која се, испоставило се, преточила у магију, неодољиву не само за гледаоце у Ковину, него и даље…

Представа је режирана по мотивима „Стилских вежби“ Рејмона Кеноа, али потпуно преиначена у наш тренутак, један и једини и непоновљив. Кеноов смешни шешир и откинуто дугме на капуту заменио је тако један кишни, новембарски четвртак испред школе, где ђаци чекају аутобус, потом се свађају за слободно место у њему, које у гужви заузме баба, решена да унуку однесе заборављени прибор за ликовно. Ову причу на сцени су, свако на свој начин, испричали наши сјајни ђаци својим улогама: најпре нарацијом и само кишобранима, потом немом сценом у аутобусу, а онда редом: баба (Лена Срећковић), ТВ репортер  (Растко Ћулибрк) и сниматељ (Вук Лука, који у причу сензационално уводи и кенгура), потом штребер (Јован Новокмет), сажете нараторке (Сара Труја и Алексија Живков), дечак који тражи своју баку (Андреј Петровић), посвађани ђаци (Јован Новокмет и Ивона Палић), инфлуенсерка (Нина Ђондовић, касније и Нина Гилезан), возач аутобуса (Лазар Гогош), алапаче (Милица Радић, Миа Ђондовић и Лена Срећковић), осмак (Растко Ћулибрк) и сањалица Алексија Живков…

Некоме је ова представа била шармантан приказ наше стварности, уприличен за Дан школе, другима је била евоцирање успомена на давне године кад је драмска секција школе тек почела да живи, трећима је била прилика да заиграју у позоришту, многима необјашњив разлог за сузе на сваком извођењу… Али кад смо тог мајског јутра кренули пут Темерина (Жељко из Центра за културу нас ни овог пута није оставио без оброка и воде), некако су нас посебно важно сви испратили, па смо са чудесним смешком благе постиђености уверавали пратиоце да је већ и пласман на Покрајинску смотру сасвим довољан. За сваки случај и заиста без великих очекивања.

Све у свему – ево нас. Пласирани смо на републичко такмичење, а похваљени од жирија тако да се не може препричати. У недељу, 17. маја, када смо на киши преузимали своја признања (весели кишобрани неуморно прате ову представу), добили смо уверавања да смо све то стварно и заслужили, примили још један поздрав од целог жирија и још мноштво дивних речи које се залепе за срце, али се не дају поновити. Тај део остаје за нас!

Непрестано смо уверавали себе да је ова представа интимна и да је зато толико волимо, да је зато изазивала сузе код колега, да су зато „жестоки момци из осмог“ два пута у публици с пажњом испратили представу, али ствар нас је прерасла. Као у каквој бајци, са њом је дошла и поука – уз пуно труда, са много одрицања, слободним духом и ослобођеном маштом све се може: чак и да се кишни новембарски четвртак зашарени од кишобрана, да се обична песма претвори у само нашу, да се уз све ово, а упркос киши, запева и заплеше и да све одједном оживи на позоришним даскама – а где друго?

Хвала свима на подршци и помоћи: стрпљивим родитељима, свим нашим ђацима као највернојој публици и подршци, колегама и бившим колегама, другарима из Центра за културу Ковин, почев од Жељка Марковића, али и свих оних који су нас сачекивали, испраћали, укључивали и искључивали миксету и светла, чували заборављене реквизите, гардеробу и ужину и годинама су наша велика подршка из сенке, хвала и свим пријатељима који су нас пратили, снимали, о нама писали… Целом граду – хвала! У ово је уграђен свако од нас, па и радост делимо са свима!

 Драмска секција Основне школе „Ђура Јакшић“